Večeras počinje 19. Festival evropskog filma na Paliću

Večeras će na Paliću, dodelom nagrade “Aleksandar Lifka” kompozitoru Zoranu Simjanoviću i reditelju Žan Mark Baru, biti otvoren 19. Festival evropskog filma. Festival traje do 20. jula i na njemu će biti prikazano preko 80 ostvarenja u devet programskih sekcija: Glavni takmičarski program, Paralele i sudari, Mladi duh Evrope, Novi švedski film, Novi mađarski film, Omaž program za dobitnike nagrade “Aleksandar Lifka”, Omaž program dobitniku nagrade Underground spirit, Eko dokumentarci i Dečji program.

Photo: palicfilmfestival.com

O najboljem ostvarenju u Glavnoj takmičarskoj kategoriji odlučivaće žiri koji čine: glumica Mira Furlan, turski scenarista Ahmet Bojaciglou, skandinavska glumica Gabriela Krancenbirger, austrijski producent i kritičar Bojan Ž. Bosiljčić.

Najboljim filmovima u okviru Glavnog takmičarskog programa biće dodeljene nagrade - Zlatni toranj za najbolji film i Palićki toranj za najbolju režiju, a biće dodeljena i Specijalna nagrada žirija.

Međunarodni žiri kritike, koji će dodeliti nagradu za najbolji film u okviru selekcije Paralele i sudari, čine: berlinski izdavač Verena von Stackelberg, filmski reditelj i kritičar Marko Kostić i filmski kritičar Dean Kotiga. U selekciji Paralele i sudari predviđeno je prikazivanje deset ostvarenja, od kojih je sedam debitantskih.

Dobitnik nagrade Underground spirit je škotski reditelj norveškog porekla Jern Utkilen. Nagrada mu se dodeljuje za izuzetan rad na polju nezavisnog filma i jedinstvenu autorsku poetiku izgrađenu van glavnih tokova filmske industrije.

Tokom trajanja festivala biće održani brojni okrugli stolovi posvećeni dometima srpske kinematografije u protekloj godini.

Detaljniji program možete pogledati ovde.

Snaga mladosti - "Beyond 25. maj"

Prva TEDxYouth@Belgrade konferencija pod sloganom “Beyond 25. maj” održana je u subotu, 26. maja, u prostorijama DKC Majdan.

Na konferenciji je učestvovalo 8 sjajnih govornika i svaki od njih je imao po 18 minuta da podeli svoju ideju sa publikom. Cilj ovih govora je bio da se mladi motivišu i pokrenu ka menjanju okoline u kojoj žive na bolje.

Jedna od govornica je bila i Marija Mitrović, čiji govor je nosio naziv “Da li se (pre)poznajemo?”. Ona je govorila o tome kako ju je okolina diskriminisala tokom odrastanja, s obzirom da je dete iz mešovitog (romsko-srpskog) braka. Tokom svog izlaganja Marija je istakla da je bitno da shvatimo da svi živimo u istoj državi i da svi delimo manje-više slične životne probleme. Važno je da jedni druge ne diskriminišemo samo na osnovu boje kože i da ne treba da nam razlike budu ono što prvo primetimo na čoveku. Romsku populaciju ljudi često nazivaju Ciganima, a da ne znaju šta reč Ciganin znači. Reč Ciganin je grčkog porekla i znači prljav. Reč Rom je romskog porekla i znači čovek. Da ste u koži bilo kog Roma ili Romkinje da li biste više voleli da vas zovu prljavima ili ljudima? Izlaganje ove mlade žene prekidala su tri gromoglasna aplauza publike, uz ovacije, kao znak slaganja sa Marijinom idejom i argumentima.

Svet se sve više i brže menja. Svetska ekonomska kriza, revolucije u tehnologiji, arapsko proleće su samo neki od izazova i pitanja kojima smo svakodnevno okruženi. Zajedno sa novonastalim okolnostima, razvijaju se i nove forme delovanja, učenja i poslovanja. Govor Nikole Jovanovića na temu “Kapitalizam evoluira. Iskoristimo priliku, promenimo svet!” prisutnima je dočarao ne samo šta nas sve čeka u budućnosti, već je opisao i jedno od mogućih rešenja naših problema – društveno preduzetništvo. Kasnije, tokom pauze, pitali smo Nikolu kako je on doživeo TEDxYouth@Belgrade konferenciju i zbog čega smatra da je ona korisna mladima. Dobili smo sledeći odgovor: “Za mene su TED-ovci i TEDx-ovci specijalna sorta ljudi, oni koji mogu da donesu promene u našem društvu, i još važnije, oni koji to žele. Na TEDx okupljanjima možete videti fantastične ideje i smele predloge, i to najčešće one vrlo izvodljive, retko apstraktne i teorijske. Upravo iz tog razloga sam počastvovan što sam imao priliku da publici predstavim kako ja vidim vreme u kojem živimo, kako kapitalizam koji poznajemo evoluira u tzv. talentizam gde su glavni kapital ljudi, talenti, a ne novac, te kako društveno preduzetništvo može da promeni svet. Iskreno se nadam da sam uspeo da doprem do publike i da sam motivisao bar nekoliko ljudi da nam se jave i pomognu u stvaranju HUB-a u Beogradu (www.the-hub.net). Iskustveno gledano, TEDx je jedno od najboljih iskustava u mom životu. Iako sam prilično iskusan predavač, zaista je specijalan osećaj i odgovornost stajati pred takvom publikom i prezentovati im svoju ideju.”

Tokom pauza gosti su imali prilike da se međusobno upoznaju, druže i razmenjuju utiske koje su stekli tokom predavanja.

Organizacioni tim je izrazio nadu da će konferencija i naredne godine biti uspešna i da će prerasti u jednu lepu tradicionalnu manifestaciju.

5. Међународни фестивал документарног филма BELDOCS

Sinoć je u Sava Centru projekcijama filmova “Biba struja” i “Lice revolucije” zvanično otvoren peti BELDOCS 2012 - međunarodni festival dokumentarnog filma.
Ove godine na festivalu će biti predstavljeno 29 dokumentarnih filmova u dva takmičarska, dva revijalna i jednom specijalnom programu. Od 13 dugometražnih dokumentaraca iz Srbije njih 8 će se boriti za titulu “najbolji srpski dugometražni dokumentrani film”. Žiri u ovoj kategoriji čine: Mladen Đorđević (režiser), Dejan Zečević (režiser), Ivan Mandić (režiser). Na ovogodišnjem festivalu biće dodeljene još dve nagrade. Nagradu za najbolji film u međunarodnoj takmičarskoj selekciji dodeliće žiri u sastavu: Maja Volk, Dragan Jovićević, Marina Đurašković, a za najbolji domaći dokumantarni film Saša Radojević, Andrej Klemenčić i Radmila Đurica.

O nagradi za najbolju fotografiju odlučivaće žiri kojeg čine Đorđe Nikolić (direktor fotografije), Vladislav Lašić (scenograf) i Nikola Stanković (režiser).
U okviru posebne programske celine Angažovani dokumentarni film biće predstavljeni dokumentarni filmovi o ljudskim pravima, kao i društveno angažovani filmovi, koji će biti i povod za tribine nakon projekcija.
Nakon ceremonije svečanog zatvaranja, 9. maja, uslediće premijera filma “Marina Abramović: Umetnik je prisutan”, Metjua Ejkersa, koji predstavlja jedno fascinantno putovanje u svet radikalnog performansa. Film je intimni portret intrigantne žene koja ne povlači granicu između umetnosti i svakodnevnog života.

TEDxISBChange

Gledanje TED govora je jedan od mojih hobija. Ono što me je privuklo ovim govorima je ideja da glas “ljudi iz naroda” može dobiti priliku da ga čuju ljudi širom sveta, ako je zaista vredan pažnje i širenja. Da biste bili govornik na TED-u ili nekom od TEDx-a ne morate biti doktor nauka i imati višedecenijsko iskustvo u nekoj oblasti kako biste dobili priliku da svoju ideju podelite sa drugima. Dovoljno je samo da ideja bude ona prava...

Pre par dana, tačnije 5. aprila, u Berlinu je održan TEDxChange. Ova konferencija je bila posvećena globalnim zdravstvenim problemima, ali se govorilo i o održivom razvoju. Pokrovitelj ovog događaja je bila Fondacija Bil & Melinda Gejts. Nisam imala priliku da prisustvujem ovom događaju u Berlinu, ali sam prisustvovala direktnom prenosu ovog događaja u prostorijama International school of Belgrade, koja je organizovala TEDxISBChange.

TEDxChange je svetu predstavio pet govornika: Sven Giegold, Jeff Chapin, Theo Sowa, Baaba Maal i Melinda Gates. Pored govornika svetu je prezentovana i akcija dece volontera u Indiji koja se bore protiv dečje paralize, tako što su se organizovali da informišu i edukuju roditelje dece u svojim naseljima o neophodnosti vakcinacije.Voditelj konferencije je bio Chris Anderson. Svi govornici su bili sjajni. Meni su tri govora veoma privukla pažnju, pored ove priče o deci iz Indije, tako da ću se potruditi da prenesem svoje utiske.

 

Sven Giegold je član Evropskog parlamenta i jedan od osnivača Attac Germany. Veći deo svoje karijere posvetio je pitanjima razvoja industrije obnovljivljivih izvora energije, ekologije i globalizacije. Preko 15 godina je bio volonter Pokreta mladih za očuvanje životne sredine. Danas je jedan od predstavnika organizacije Friends of the Earth Germany. Svenov govor na TEDxChange je bio posvećen izgradnji i razvoju industrije obnovljivih izvora energije i isticanju njene prednosti u odnosu na nuklearnu energiju i korišćenje fosilnih goriva. Prva činjenica koju je istakao u korist razvoja industrije obnovljivih izvora energije je ta da se cena sirove nafte tokom prošle godine udvostručila i da ne treba zaboraviti koliko cena hrane zavisi od cene goriva. Prema njegovim rečima nema nade da se na globalnom nivou smanji siromaštvo dok se ne prekine naša zavisnost od nafte. Obnovljivi izvori energije jesu dragoceni, ali je za njihovo korišćenje neophodna izgradnja adekvatne infrastrukture. Zemlje u razvoju, s obzirom na nedovoljno izgrađenu infrastrukturu, su bile dobar poligon da se na njihovoj teritoriji izgradi odgovarajuća mreža s ciljem korišćenja obnovljivih izvora energije. Međutim, razvijene zemlje Zapada su se suočile sa velikim problemom, jer mahom koriste nuklearnu energiju i imaju malo slobodnog zemljišta za ovakve poduhvate. One ne mogu tek tako da zamene postojeću infrastrukturu totalno novom mrežom. U Nemačkoj je Globalni pokret za održivi razvoj nastao iz Antinuklearnog pokreta. Do sada se ovom pokretu pridružilo 7 miliona ljudi. Zanimljivo je da Nemačka (zbog svog geografskog i klimatskog položaja) nema mnogo prirodnih potencijala da koristi snagu vetra i sunca. Međutim, “zelena industrija” zapošljava više od milion ljudi.

Dok sam slušala ovaj govor nisam mogla da ne postavim sebi pitanje kako je moguće da zemlja poput Nemačke sa znatno manjim prirodnim bogatstvima postavi “na noge” ovu vrstu industrije, a da Srbija koja ima popriličan potencijal sedi skrštenih ruku? Znam da će mnogi reći da je izgradnje te mreže skupa i da nemamo para, ali to nije istina. Ovaj govornik je rekao da je izgradnja ove mreže jeftina, s obzirom na brzinu povratka investicije.

  

Theo Sowa je nezavisna savetnica, specijalista u oblasti društvenog razvoja na međunarodnom nivou. Bavi se pravima i zaštitom dece u mirnodopskim uslovima, ali i u konfliktnim situacijama. Trenutno je CEO African Women's Development Fund. Rođena je u Gani. Do sada je živela i radila u SAD, mnogim afričkim i evropskim zemljama. Njen posao uključuje savetodavnu ulogu i saradnju sa afričkim i ostalim međunarodnim organizacijama i liderima, koji se bave pravima žena i dece. Meni je ova priča bila veoma zanimljiva. Smatram je veoma poučnom. Theo je govorila o sudbinama žena koje žive na afričkom kontinentu. O njihovim sudbinama, koje privlače oči javnosti mnogih zemalja širom sveta. O pravima tih žena se mnogo diskutuje, ali kako Theo primećuje te žene se ne pozivaju da učestvuju u tim diskusijama i da na licu mesta iznesu svoja mišljenja i stavove. Kako biste se vi osećali da neko raspravlja o vašim pravima, a da vas ne pita za mišljenje i da ne traži vaše učešće u diskusiji? U Africi postoje mnoge organizacije na čijem čelu su žene, koje se bave ovom tematikom, ali one ne mogu da predstavljati glas svih žena Afrike. Nije fer to što se od njih traže mišljenja, širom sveta, o temama za koje nisu stručne, a one žene u Africi koje bi mogle adekvatno da odgovre na ta pitanja ostaju nevidljive. Priču o sudbinama afričkih žena najbolje je iznela dobitnica Nobelove nagrade za mir Leymah Gbowee. Afrika se i dan danas suočava sa visokom stopom smrtnosti žena na porođaju! Živimo u 21. veku, a dopuštamo da žene i dalje umiru na porođaju zbog nepostojanja bolnica, lekara, higijenskih uslova gde se obavljaju porođaji... Theo je, takođe, ispričala priču o ženama koje su svojim ličnim zalaganjem mnogo doprinele poboljšanju položaja i uslova života žena u Africi, ali se njihov glas i borba nisu čuli. Ostale su nevidljive!!! Navela je sudbinu Felisije, čija je ćerka umrla na porođaju. Nakon ćerkine smrti Felisija je svoj život posvetila humanitarnom radu. Ona edukuje buduće majke šta treba da rade pre, za vreme i nakon porođaja kako bi i one i njihove bebe preživele porođaj. Pored Felisijine borbe Theo je navela još par primera borbe i snage ovih žena čije priče su vredne širenja, ali koje svet ne čuje. Ove žene menjaju svet. Ako zaista želimo da vidimo celokupnu sliku ovog problema, onda treba da pomognemo da se čuje glas tih žena. One su vesnici pozitivnih promena u Africi i zbog toga ih je neophodno podržati i širiti dalje njihove ideje.

 

Melinda Gates se nakon napuštanja kompanije Microsoft posvetila humanitarnom radu. Ona je na ovogodišnjoj TEDxChange konferenciji pričala o kontracepciji, kontraverzama koje je prate, dostupnosti iste širokim masama... Polazište njenog izlaganja je bilo da svaki par IMA PRAVO da odlučuje da li će i kada imati decu. Kontracepcija je najbolji način ostvarivanja ovog prava. Međutim, mnogi ljudi pod kontracepcijom smatraju abortus. Što je naravno pogrešno. Kontracepcija, kao sredstvo za kontrolu veličine populacije, je i dan danas tabu tema i o njoj se ne raspravlja. Ona je skinuta sa liste globalnih problema. O njoj se ne polemiše, jer samo njeno pominjanje predstavlja kontraverzu. Melinda ovu temu smatra jako bitnom, naročito kad govorimo o politici planiranja porodice. Žene nisu “mašine za rađanje”, već ljudska bića, koja imaju pravo da odlučuju šta će da rade sa svojim telom, tj. kada će postati majke. Ako poštujemo ljudska prava, onda im se puko stvaranje novih života ne sme nametati. Treba im ostaviti mogućnost izbora da sa svojim partnerima planiraju kada će postati roditelji.

 

Za kraj ovog teksta o TEDxChange događaju, koji je inspirisao mnoge ljude širom sveta, ostavila sam priču o indijskoj deci koja su svojim angažovanjem spasila živote mnogih beba u Kalkuti. Ovu priču morate pogledati, jer se njena veličina ne može tako lako opisati. Sigurna sam da vas neće ostaviti ravnodušnima. Znam da mene nije.

Beogradski festival igre: Glava koja govori

Ove godine sam imala sreću da prisustvujem jednoj od predstava na Beogradskom festivalu igre. Dobila sam karte za teatarsku satiru pod nazivom “Glava koja govori”, a koja je izvedena na sceni Beogradskog dramskog pozorišta. Izvođači su bili igrači plesne grupe “Liquid Loft” iz Beča.

Slika preuzeta sa http://www.politika.rs (autor fotografije T. Janjić)

Ova svojevrsna satira je na kreativan način dočarala modernu realnost twitter-tube-facebook generacije. Dvoje igrača je komuniciralo pokretima, rečima, ali su u komunikaciji koristili i ogroman karton, koji je bio njihov zid, podloga, plašt... Pokušali su da dočaraju publici današnju stvarnost koju mlade generacije sve manje razlikuje od mašte. “Prazne glave, prazni prostori...” je deo govora igrača koji je meni bio zanimljiv i koji me je podstakao na razmišljanje.

Gledajući ovu predstavu zamislila sam se i nad pitanjem koliko je moderna tehnologija unapredila čovečanstvo, a koliko je ljude otuđila jedne od drugih? Zakoni onlajn sveta, besmisleni likovi, praćenje individualnih sudbina, lažni profili, osećanje pripadnosti ili potpuna otuđenost, otkrivanje, prividni dijalozi... su samo deo stvarnosti, ali koje? Virtuelne ili oflajn stvarnosti? Zbog čega je ljudima sve teže da razdvoje virtuelnu od oflajn stvarnosti? Postajemo li zaista “umreženi egoisti”?

Možda deo odgovora leži u jednom od TED govora Sherry Turkle “Connected, but alone?”:

Biser savremenog baleta i ogrlica

Ovo je tekst za sve one koji vole umetničku igru, mada ne govori o samoj igri. On govori o izuzetnoj energiji jedne samouke umetnice, o njenom burnom i tragičnom životu. Na pisanje sam podstaknuta nekadašnjom nagradnom igrom u kojoj sam učestvovala. Igra je podrazumevala da se imenuje ogrlica, a istu bi dobila osoba koja predloži najkreativnije ime. Ni dan danas ne mogu da objasnim zbog čega mi je ogrlica privukla pažnju. Prve asocijacije, kada sam je ugledala, bile su bajka i balerine. Nakon kratkotrajnog razmišljanja došla sam na ideju da ogrlicu imenujem prema začetnici modernog baleta Isidori Dankan. Ogrlicu sam osvojila, ali me je i dalje kopkalo da saznam nešto više o životu ove neverovatne umetnice. Tako sam saznala da postoji njena autobiografija ovekovečena u knjizi “Moj život”. Počela sam da je čitam...

Isidora je bila nepresušan izvor inspiracije za mnoge umetnike. Svojom igrom je osvojila svet. Rođena je kraj mora, a kako je i sama govorila, na morskoj obali su joj se zbivali svi veliki, životni događaji. Malena, krhke konstitucije pokazala je strast prema umetnosti i igri još u periodu ranog detinjstva. Neukrotivog duha, još od ranih dana, borila se protiv skučenosti i ograničenosti društva u kojem je živela. Imala je želju da migrira na Istok (u Evropu), jer je smatrala da tamo ljudi žive mnogo otvorenije i šire. Surova realnost opstanka nije uspela da joj pokoleba i slomi polet duha, a sve nedaće koje su je zadesile stoički je podnosila. Davala je časove igre, zajedno sa sestrom Elizabetom, deci najbogatijih domova San Franciska. Verovala je da je najveće bogatstvo koje roditelj detetu može ostaviti to da ga izvede na pravi put. Govorila je da dete treba od malena da počne da se bavi onim što želi da radi tokom života. Ni jedan jedini put nije pozavidela deci koja su živela u bogatstvu, već ih je sažaljevala. Zapanjila je praznina i tupost života te dece i pored tolikog materijalnog bogatstva. Davanjem časova nije mogla mnogo da zaradi, a želela je da nešto ostavi svetu, da razvije svoju igru, tako da je svoju umetničku karijeru započela pridruživši se “putujućem pozorištu”. Svoju prvu premijeru “Sna letnje noći” u kojoj je debitovala je opisala na sledeći način:

“Bila sam obučena u dugu ravnu tuniku od bele i zlatne gaze sa dva svetlucava krilca. Veoma sam se protivila krilcima. Činilo mi se da sa njima izgledam nakaradno. Pokušala sam da ubedim gospodina Dalija da ja mogu da dočaram krila i bez prišivanja ovih od papir-mašea, ali on je ostao pri svome. Te večeri sam prvi put izašla na scenu da igram sama. Bila sam ushićena. Evo me, najzad, na jednoj velikoj sceni, pred ogromnim gledalištem i mogu da igram. I igrala sam! Tako dobro da se u publici prolomio spontan aplauz...” 

 

Međutim, njeno oduševljenje nije delio njen poslodavac i upravnik pozorišta Dali. Boravak u pozorišnoj grupi opisuje kao veoma nesrećan period života, kao vreme kada su joj snovi, ideali i ambicije koje je gajila izgledali uzaludni. Kolege, iz trupe, su je smatrale čudakinjom, a nepodnošljivost života je ublažavala igrom i čitanjem Marka Aurelija. Nehumani uslovi su je naterali da napusti ovu družinu i počne da nastupa po otmenim njujorškim salonima... Kako je vreme prolazilo imala je sve više obožavatelja, ali je jako malo zarađivala. Majka i sestra su joj bile verni pratioci na tom trnovitom putu i davale su joj snagu da izdrži. No, bez obzira na talenat i snalažljivost koji su je krasili, nekoliko puta je bila na ivici smrti zbog gladi. Shvatila je da joj budućnosti nema u rodnim SAD, jer koliko god da se trudila važnost njene umetnosti se nije prepoznavala, tako da je odlučila da migrira u Evropu, koja joj se činila kao mesto sa “više sluha” za njenu umetnost. 

U Evropu je stigla sa porodicom (majkom, sestrom i bratom) kao slepi putnik teretnog broda, koji je prevozio goveda. Iskrcali su se u Londonu bez novca i prijatelja i bilo kakve šanse i mogućnosti da pronađu prenoćište. Lutajući ulicama Londona, obreli su se u Čelsiju. Sedeći u porti stare crkve Isidora je slučajno primetila natpis na bačenim novinama da je jedna gospođa iz Njujorka, u čijem je salonu nastupala, iznajmila kuću na Grosvenor skveru i da priređuje velike zabave. To joj je dalo ideju da bi kod nje mogla da pronađe zaposlenje. Tako je Isidora pronašla svoj prvi posao u Evropi. Međutim, ispostavilo se da ju je dotična gospođa, kao i još neke od pripadnica visokog društva Engleske, samo koristila za sopstvene planove (pod okriljem “humanosti” očekivale su da Isidora radi za minimalnu platu, nedovoljnu za goli opstanak, dok bi one prikupljale novac za bolesnu decu i decu bez roditelja- kasnije se postavljalo pitanje da li je taj novac ikada završio kod onih kojima je bio namenjen). 

Ono što zadivljuje kod Isidore jeste njena odvažnost i smelost prihvatanja rizika, kao i putovanja na kojima se obrela. Nikada nije shvatala ljude koji nisu imali petlju da se uhvate u koštac sa rizikom kako bi ostvarili svoje želje i snove. Ona je bila takva da nikada nije želela da odlaže, za kasnije, aktivnosti koje bi je odvele do željenog cilja. Iako je često zbog svojih želja išla “glavom kroz zid” , satisfakciju je nalazila u saznanju da je uradila onako kako je sama htela. Snaga ove umetnice je bila neverovatna. Oni koji su vreme provodili u njenom društvu govorili su da je oko nje uvek vladala neka magična atmosfera temeljitosti, udobnosti, kulture i opuštenosti. 

Nakon izvesnog boravka u Engleskoj zaputila se u Pariz. Kao i svaki umetnik imala je više troškova no zarade. Život joj se mogao porediti sa klackalicom i bio je pun neočekivanih zapleta i raspelta. Skrasila se neko vreme u Francuskoj, ali joj nemir duše nije prestajao. Vreme je provodila u studiju “mučeći” se da otkrije igru koja bi mogla biti božanski izraz čovekove duše, materijalizovan u pokretima tela. Upornost u traganju joj se isplatila, jer je otkrila krater motorne snage, jedinstvo iz kojeg se rađaju sve razlike u pokretima, ogledalo u kojem su sabrane sve kreativne vizije igre. Tada je rođena teorija na kojoj je Isidora zasnovala sopstvenu školu igre. 

 

Jedan od njenih savremenika, Ežen Karijer, je na sledeći način govorio o Isidori i njenoj umetnosti: “Isidora u svojoj želji da izrazi čovekova osećanja najlepše modele za to je pronašla u grčkoj umetnosti. Diveći se figurama sa bareljefa, ona je u njima potražila nadahnuće za igru. Ipak, obdarena instinktom otkrivanja, ona se vratila prirodi, a pri tom je verovala u oživljavanje i oponašanje grčke umetnosti i tako je pronašla svoj sopstveni izraz. Ona misli na Grke, ali sluša samo svoje biće. To što ona nama prikazuje jesu njene lične boli. To zaboravljanje na sadašnji trenutak i traganje za dalekom srećom, to su njene sopstvene čežnje. Prikazujući ih pred nama tako dobro, ona ih izaziva i kod nas. Pred umetnošću Grčke, koju nam ona za trenutak dočara, i mi se osećamo mladi kao ona. Neke nove nade nadođu u nama, a kad ona odigra klonuće pred nečim što je neizbežno i mi se predajemo zajedno sa njom. Igra Isidore Dankan je lična manifestacija jednog umetničkog dela, možda životnijeg, ali time plodnijeg u podsticanju nas ostalih na poduhvate koje nam je sudbina odredila.”

Uvek je govorila da je u Evropu došla da izvrši obnovu religije kroz igru i postigne punu spoznaju lepote i svetosti ljudskog tela kroz izražavanje pokretom, a ne da zabavlja bogate malograđane nakon večere. Svoju igru je prezentovala sa nepobitnom jednostavnošću koja krasi samo velike umetnike.

Od svih gradova koje je obišla volela je u mislima da se vraća Budimpešti. Za nju je govorila da je to grad posebnog duha, od kojeg ti proključa krv u venama. U toj istoj Budimpešti je upoznala i svog Romea, mađarsog glumca, koji ju je od čedne nimfe pretvorio u raspusnu bahanatkinju. Bila je zaista zaljubljena i priznala da nekad u životu mozak kapitulira pred osećanjima i da dođu trenuci kada, osim emocija, sve ostalo izgleda kao dim i besmislica. Destruktivnost te veze se ispoljila kasnije kada je Isidora shvatila da je njen glumac, ipak bio samo glumac i da je vezu sa njom video kao jedan umetniči zanos bez održive budućnosti. Njen agent, videvši da će stvari totalno izmaći kontroli, ugovorio joj je gostovanja u Nemačkoj. U Minhenu, u “Kući umetnika” (mestu gde se okupljala minhenska umetnička scena) je upoznala sina Riharda Vagnera, kojeg je smatrala brilijantnim sagovornikom (kasnije je sarađivala sa udovicom Vagner u realizaciji opera Riharda Vagnera). U tom periodu se upoznala sa filozofijom Šopenhauera koja je imala izuzetan uticaj na njen način razmišljanja. Bila je oduševljena Šopenhauerovim tumačenjem odnosa muzike i volje. Taj izvanredan duh, duh osećanja svetosti mišljenja, činio je da se oseća kao da je stupila u svet nadmoćnih mislilaca. U Minhenu su filozofsku misao smatrali najvišom tačkom ljudskog dostignuća, a sa njom se jedino poredio još uzvišeniji svet muzike. Upoznavši umetnost Italije u minhenskim muzejima odlučila je da poseti Italiju. Tu se nije zaustavila u svojim putešestvijima. Iz Italije se zaputila sa porodicom ka Atini. Ka Grčkoj su putovali poštanskim brodićem, nisu želeli da idu putničkim brodom, jer im je namera bila da putovanje bude što primitivnije, nalik onom u antičkom periodu. Bližeći se kopnu Grčke u glavi su joj odzvanjali stihovi Bajrona:

“Ostrvlje Grčke,

Ostrvlje Grčke, ostrvlje Grčke,

Gde je vatrena Sapfo volela i pevala,

Gde se razvila umetnost ratovanja i mira,

Gde se dizao Delos i skakao Feb!

Večito leto zlatom ih još zlati,

Al' ništa sem sunca ne može da se se vrati.” 

Prvi susret sa Atinom snažno je uticao na Isidoru. Na trenutak su i ona i njena porodica utihnuli, jer je lepota ovog grada bila odviše sveta da bi se upotrebljavale reči. Svako od njih je na svoj način odavao počast svom božanstvu. U tom transu su ostali satima, utonuli u misli i zanos iz čega su se na kraju probudili omamljeni i iscrpljeni. Poseta Grčkoj za nju je bila poput duhovnog hodočašća, a duh za kojim je krenula je bio duh boginje Atine. Koliko je Grčka uticala na njeno rasuđivanje govori i odluka, da bez obzira na to što nije radila i što su krckali njenu ušteđevinu, započne građenje hrama Kopanosa nedaleko od Akropolja. Kasnije će se ispostaviti da je ovaj projekat bio bunar bez dna, prava promašena investicija. Još jedan od promašenih, mada što se namere tiče dragocenih, projekata u koje će se Isidora upustiti je bio i pokušaj da vrati u život grčke horove i tragičarski ples. Nakon što je potrošila celokupnu ušteđevinu vratila se u Beč, odakle se kasnije zaputila u Rusiju na ugovorenu turneju.

Duhovna snaga Isidore Dnakan je bila tolika da je umela, u svakome ko je posmatrao njenu igru, da probudi pažnju i izazove pomisao da je igra dionizijski zanos koji sve oko sebe opija. Njena boravak u Moskvi je ubedio u stavu da ne voli klasičan balet i da je on veoma krut i nekreativan. Tada je čvrsto odlučila da osnuje svoju školu, koju je imala u planu da vodi sa sestrom. Delimično je uspela u toj zamisli, ali škola nije dugo trajala, jer je izbio Prvi svetski rat. 

 

Privatan život ove velike umetnice je, bez obzira na velika postignuća, bio krajnje tragičan. Sa svojom velikom ljubavi, Gordonom Kregom, dobila je ćerku Dierdre. Obožavala je Gordona, a o snazi njene ljubavi svedoče i ove njene reči: “Postoje uživanja i emocije toliko sveobuhvatne, toliko u svemu savršene, da čovek ne bi trebalo da ih preživi.” Njihova ljubav je bila veoma snažna, a ono što je kod njega izuzetno volela je što nije imao prirodu pohotljivca, već je svoju mladalačku ljubavnu energiju prevodio na magičan jezik umetnosti. Međutim, sreća nije dugo potrajala, jer je bila dovedena u situaciju da bira ili njena umetnost ili njegova. 

“Bila sam protiv braka svim umnim silama svog bića. Bila sam i tada, kao i danas, uverena da je brak besmislena, ropska ustanova koja, naročito umetnicima, predstavlja neizbežan put ka razvodu, sudovima i brakorazvodnoj parnici... Živeti dalje sa njim za mene je značilo: odreći se svoje umetnosti, svoje ličnosti, ma ne samo toga, već i svog života, pa čak i svog razuma. Živeti bez njega, bilo bi tavoriti u stalnoj depresiji, rastrzana ludačkom ljubomorom za koju sam, već imala ozbiljnih razloga.” Fatalna ljubav je na kraju bacila u očaj i bes. Nije mogla da vežba niti da nastupa. Shvatala je da mora da izabere, jer raskršće je neumoljivo čekalo. Rastanak sa Gordonom joj je bio bolan, ali u neku ruku i oslobađajući. Posvetila se detetu i igri koji su joj u tim teškim trenucima bili stabilan oslonac. 

Nakon nekoliko godina, tražeći sponzore za otvaranje njene škole, upoznala je milionera Loengrina, sa kojim je dobila sina Patrika. Nažalost, ni ova veza nije potrajala, što zbog Loengrinove emotivne nestabilnosti i nezrelosti, što zbog tragične pogibije Isidorine dece u saobraćajnoj nesreći. 

Gubitak dece je slomio svaku želju za životom u njoj.

Krik koji je ispustila, saznavši da su joj deca mrtva, poredila je sa krikom koji svaka majka ispusti prilikom rađanja deteta, s time da je krik rađanja onaj koji govori o moći žene i radosti darovanja novog života, a krik majke kada sahranjuje svoju decu je krik najbolnijeg poraza i užasa. Loengrin je pokušao da joj pomogne, ali njeno stanje je bilo beznadežno. “Verujem da bol može da ubije, iako neki ljudi produžavaju da žive posle velikih žalosti. Možda telo može dotrajavati na svom teškom zemaljskom putu još neko vreme, ali duh kad se jednom slomi, on je slomljen zauvek.” Jedino čemu se nadala još u životu bilo je očuvanje njene škole. Kada je ponovo ostala u drugom stanju povratila joj se nada. (“Nada je čudna biljka. Nju je teško iskoreniti. Ma koliko njenih grančica polomiš i uništiš ona će uvek pustiti mladicu i zaviti nove pupoljke.”) No, tragedija njenog života se tu nije zaustavlja. Beba je nakon rođenja živela par sati. Agonija joj se ponovila, samo što je užas dostigao viši stepen. Nakon ovih udaraca sudbine igra joj je bila način da iskaže svoju bol i slomljenost duha. 

 

Život je okončala tragično 1927. godine, kada joj se tokom vožnje u “Bugatiju” dugi crveni šal upleo u točak vozila i ugušio je.

 

 Ogrlica koja me je inspirisala na pisanje ovog teksta izgleda ovako: