Ove godine sam imala sreću da prisustvujem jednoj od
predstava na Beogradskom festivalu igre. Dobila sam karte za
teatarsku satiru pod nazivom “Glava koja govori”, a koja je
izvedena na sceni Beogradskog dramskog pozorišta. Izvođači su bili
igrači plesne grupe “Liquid Loft” iz Beča.
 |
| Slika preuzeta sa http://www.politika.rs (autor fotografije T. Janjić) |
Ova svojevrsna satira je na kreativan način dočarala
modernu realnost twitter-tube-facebook generacije. Dvoje igrača je
komuniciralo pokretima, rečima, ali su u komunikaciji koristili i
ogroman karton, koji je bio njihov zid, podloga, plašt... Pokušali
su da dočaraju publici današnju stvarnost koju mlade generacije sve manje
razlikuje od mašte. “Prazne glave, prazni prostori...” je deo
govora igrača koji je meni bio zanimljiv i koji me je podstakao na
razmišljanje.
Gledajući ovu predstavu zamislila sam se i nad pitanjem
koliko je moderna tehnologija unapredila čovečanstvo, a koliko je
ljude otuđila jedne od drugih? Zakoni onlajn sveta, besmisleni
likovi, praćenje individualnih sudbina, lažni profili, osećanje
pripadnosti ili potpuna otuđenost, otkrivanje, prividni dijalozi...
su samo deo stvarnosti, ali koje? Virtuelne ili oflajn stvarnosti?
Zbog čega je ljudima sve teže da razdvoje virtuelnu od oflajn
stvarnosti? Postajemo li zaista “umreženi egoisti”?
Možda
deo odgovora leži u jednom od TED govora Sherry Turkle “Connected,
but alone?”:
No comments:
Post a Comment